Порука са Копаоника - 27.03.2009.

Недавно је на Копаонику завршен традиционални скуп економиста, министара и домаћих бизнисмена на челу са преседником Тадићем и премијером Цветковићем. Обзиром да се овај скуп одржавао у сенци сведске економске кризе, која је захватила И нашу земљу, стручна јавност И грађани су очекивали од својих експерата, одговор на два питања:

• Шта је прави узрок наше економске кризе (дијагноза) и
• какве мере морамо предузети, да се криза ублажи, ако се већ не може избећи (терапија).

Иако сам пажљиво пратио сва излагања наших експерата (Динкић, Ђелиђ, Јелашић, Бајец, саветник за економију преседника Тадића, премијер Цветковић…) осим позивања на сведску економску кризу и њене последице, није било праве дијагнозе наше економске болести, осим гувернеових традиционалних упозорења, на превелику буџетску потрошњу, пензије и нараслу запосленост у јавном сектору.

Када се не постави права дијагноза, није за очекивати, да се пропише права терапија И тиме болесник изведе на пут оздрављења. То се видело из дискусије наших министара, које су биле готово дијаметрално супротне. Коначно, правних закључака или заједничке декларације и није било, а сва очекивања су усмеренана на преговоре са ММФ.

По мом дубоком уверењу, српска економија је морала доћи у овакво стање и без светске економске кризе, после одлуке прве Владе ДОС-а о избору оваквог модела приватизације ДП. Највећи број наших предузећа је приватизован сумњивим капиталом, од људи који су купујући предузећа , уместо технолошких иновација само yнали њихове локације, величину г. земљишта и евентуалне количине старог гвожђа и обојених метала, које ће продати, по истеку законом предвиђених рокова за пуно правно власништво над њима.

Последица оваквог односа према приватизацији ДП, могу се данас видети усваком маркету, где преко 80 процената грађани купују страну робу, где је наш спољнотрговински дефицит преко 7 милијарди долара годишње и да наша привреда нема шта да извезе. А да би се одржао стабилан курс наше валуте и редовна плаћања према инострансву, морамо узимати кредите, или привлачити годишње 4 до 5 милијарди долара у виду директних страних инвестиција, yашта опет нисмо обезбедили политичке и друге предуслове. Наравно, трансакциона цена продаје ДП је попуњавала рупе у буџетимаи доприносила општој илузији, да се без производње може дуго и пристојно живети. Дакле, светска економска криза је на нашу економију деловала као катализатор, који је убрзао процесс суочавања са истином , да је у протеклих 8 година, демократска власт потрошила власт потрошила минули рад милиона људи, који су градили наша предузећа, да би их једна група приправника продала буд зашто а раднике оставила као колетералну штету некакве транзиције. На њиховом зноју , никла је нова класа експерата и бизнисмена , који су постали главни пратиоци и финансијери сваке власти и природно се одвојили од социјалне беде, из које су и сами поникли.

Могуће је, да је преседник Тадић Борис, све то видео уживо на Копаонику и на јавио оштре мере против мита, корупције и спреге политике и бизниса, али је исто тако могуће, да је такво упозорење само једна маркетиншка порука коју сум у наметнули његови струшњаци за политички маркетинг.
Попијени шампањац на завршној церемонији је заправо крв и зној милиона људи, који су све створили и својом вољом све изгубили.

Љубиша Селић